Čekanje zore u predgrađima je težak zadatak. Da li je to bio izum u viktorijanskoj Engleskoj, reakcija na prljavštinu Londona ili građevinski boom kada gradovi više nisu mogli da obuzdaju dramatični rast stanovništva, a vlasništvo privatnih automobila se (sa pravom) pretpostavljalo kao budućnost transporta? Da li je u redu možda da se vratimo i do drevnog Rima, gde je skovan termin ’subura’, koji je kasnije korišćen za opisivanje okruga izvan centra grada u kome je živela gradska radnička klasa? Možda smisao možemo pronaći i u prvom čoveku koji je odlučio da spava nekoliko metara od svojih ljudi iz plemena kako bi, recimo, pobegao od nekoga?
Bez obzira na njegovo poreklo, predgrađe u Severnoj Americi je naizmenično predstavljalo jednu od dve mogućnosti – krajnji, fizički izraz Američkog sna ili predmet podsmeha, dok se popularno klatno poslednjih godina okretalo u korist predgrađa, podstakuto delimično željom za pristupačnošću i naporima samih prigradskih gradova da izmisle svoj imidž.
Iako se pretpostavljalo da je „moderno“ predgrađe nastalo iz potrebe za stanovanjem vojnika koji su se vraćali iz Drugog Svetskog Rata, priča se zapravo može pratiti nekoliko decenija ranije, preko Atlantskog okeana, u Londonu krajem 19.veka.
Početak predgrađa
Izvor ove ideje je potekao od Ebenezer Howard-a koji se školovao u Londonu pre nego što se preselio u Nebrasku da bi posedovao farmu, nakon čega je i bankrotirao, pa se zatim na kraju preselio u Čikago da bi bio izveštač u eri nakon Velikog požara. Howard se potom vratio u London i postao stenograf za parlament, što je posao koji je obavljao tokom ostatka svojih radnih dana.
Primetićete da po profesiji nikada nije bio urbanista. Po svemu sudeći, bio je samo zainteresovan za povećanje kvaliteta života. Ipak, njegova knjiga „Baštenski gradovi sutrašnjice“ (Garden Cities of To-morrow) nije samo imala uticaja u urbanističkim krugovima, već je pokrenula stvarne četvrti koje će se graditi na osnovu njegovih ideja. Iako nije mogao da nađe sredstva za oporavak svoje farme, očigledno je imao vrlo malo problema kada su u pitanju izgradnje čitavih gradova.
Suština baštenskog grada se otprilike sastoji u ovome: 32.000 ljudi bi živelo na 6.000 hektara po koncentričnom obrascu koji bi se smenjivao između otvorenih prostora, javnih parkova i bulevara. Ideja je bila da se na početku Industrijske revolucije pobegne od bede gradova (kojima bi Howard bio dosta izložen, obzirom na vreme koje je proveo u Londonu i Čikagu) stvaranjem samostalnih područja koja bi bila savršena kombinacija sela i grada. Željeni rezultat je bio da postoje ekonomski nezavisni gradovi sa kratkim vremenskim rasponom putovanja izemđu sebe koja bi takođe objedinila ono najbolje od života u predgrađu i samog grada. Da bi to postigao, Howard je predložio da se industrija odvoji od stambenih objekata, preteča modernih zakona o zoniranju, koji će postati sveprisutni u severnoameričkim predgrađima. Howard-ova ideja se pokazala dovoljno primamljivom da privuče investitore.
Prvi baštenski grad je razvijen u Letchworth-u, koji je danas deo Hertfordshire-a u Engleskoj, a napravljen je po uzoru na principe izložene u prvom poglavlju njegove knjige. Tokom 1903.godine, Prvi Baštenski Grad Ltd je unajmio arhitekte i odredio lokaciju za stambena i poljoprivredna područja grada, od kojih bi potonji bio prvi planirani „zeleni pojas“ na svetu. Iste godine u gradu se otvorila železnička stanica, koja je građanima Londona omogućila da iz radoznalosti posete grad ili – što je bilo više u uobičajeno – da se rugaju idealizmu i neortodoksnom načinu života stanovnika. Ova slika je samo pojačana gradskom zabranom prodaje alkohola unutar granica Baštenskog grada, što je samo poslužilo povećanju prodaje za pabove u okolnim oblastima (pabovima koji su radili pre osnivanja grada je bilo dozvoljeno da nastave sa radom, ali je jedva bilo dovoljno da zadovolji celokupno stanovništvo. Zabrana je ukinuta 1958.godine).
Uprkos vrlo mlakom početnom prijemu, koncept Baštenskog grada se proširio prvo na susedni Welwyn, a zatim i na ostatak Ujedinjenog Kraljevstva, da bi na kraju bio usvojen na mestima koja su veoma udaljena, poput Južne Afrike, Sovjetskog Saveza, Brazila, Argentine i, naravno, Sjedinjenih Država.
Međutim, uticaj Howard-ovog dizajna, u tom trenutku, nije bio u potpunosti shvaćen. Ideja je bila stvoriti samostalni grad koji je jednako cenio privatne rezidencije, industriju i poljoprivredu, što je zapravo sve plaćeno od strane kompanije koja bi hipoteku otplaćivala naplaćujući kiriju stanovnicima, industrijama i preduzećima koja su se uselila u grad. Želeći da izbegne da njegovi baštenski gradovi budu meta investitora koji traže profit, finansiranje grada je nazvao „filantropskim nagađanjem“, što je značilo da će investitori dobiti bilo kakvu kamatu generisanu naplatom stanarine. Međutim, u Howard-ovom umu, ovo nije bila suština.
On je pokušao da dobije novac od kolektiva radničke klase (nije uspeo), pa nije imao drugog izbora već da se osloni na bogate investitore sa dubljim džepovima i apetitom za stvarnim špekulacijama u vezi poseda. Da bi udovoljio investitorima, morao je da izvrši neke izmene na svom originalnom planu, uklljučujući uklanjanje zadružnog vlasništva stanodavcima, kojima je, kako se ispostavilo, iznenada bilo dozvoljeno da sprovedu kratkoročna povećanja zakupnine.
Međutim, njegova vizija je mogla i dalje biti stvarnost da je angažovao prave arhitekte – (nije). Arhitekte Letchworth-a, Raymond Urwin i Barry Parker, nisu bili ljubitelji krute strukture baštenskog grada kako je prvobitno zamišljeno, u osnovi napuštajući originalni dizajn zbog nečega što je bilo više „organski“. Kao rezultat toga, domovi su bili nedostupni radničkoj klasi u zemlji, umesto da su privukli malu imućniju srednju klasu. Investitori su dobili dividendu u roku od jedne decenije i vlada je, vodeći računa o Letchworth-u, odlučila da ne obezbedi sredstva za buduće baštenske gradove. Welwyn, drugi grad dizajniran sa ovim konceptom, je finansiran tek nakon što je Howard molio svoje kontakte za novac kako bi mogao da kupi zemlju na aukciji. Nalazeći se samo 20 milja od Londona, Welwyn nikada nije postao samostalan.
Ideja o postojanju samoodrživog, pristupačnog grada izvan većih gradova je trebala nestati nakon što je postalo očigledno da Welwyn neće uspeti. Međutim, onda se dogodio Drugi Svetski Rat, koji je milione američkih vojnika poslao u inostranstvo. Jedan od tih vojnika, William Levitt, se vratio 1946.godine sa idejom.
Prvo američko predgrađe
Predgrađa nisu bila ništa novo u posleratnoj Americi. Zapravo, 1920tih godina (negde u vreme kada se Welwyn razvijao u Engleskoj) bilo je zapanjujućih 900 000 domova godišenje izgrađenih izvan gradskih granica. Iako se gradnja porodičnih kuća odvijala brzim tempom, to nije bilo dovoljno za rešavanje teške nestašice stanova nakon povratka vojnika iz rata. Odjednom nije bilo dovoljno domova za obilazak.
„Levitt-ovi sigurno nisu izmislili posao izgradnje predgrađa ali su ga na mnogo načina usavršili“, izvestila je Crystal Galyean u članku za Američku Istorijsku Scenu. To su postigli primenom metoda koje su revolucionalizovale fabrički rad (kao i podelu istog) u poslovima gradnje kuća. Umesto da tim građevinskih radnika izgradi kuću od temelja, svaki radnik je obučen da radi po jedan zadatak u svakoj kući. Na tom vrhuncu, pričalo se da je razvoj mogao da gradi kuću na svakih 16 minuta. To je navelo William Levitt-a da sa ponosom izjavi da „mi nismo graditelji…mi smo proizvođači…General Motors stambene industrije“.
Zbog lakoće i efikasnosti gradnje, stambena zajednica Levitt-a je bila pristupačna (prvi domovi su prodati za 7.990 dolara) i, zahvaljujući strogoj kontroli domova i izgleda zajednice, namenski okrenuta ka favorizovanju života predgrađa. Dizajnirajući ulice na takav način da slrede mrežasti obrazac, Levitt-grad je izgrađen posebno da stanovnike ne podseća na smetnje i nevolje gradskog žiovta, usmeravajući vozače koji su prolazili do najefikasnije rute, van naselja. Stambena pravila su čak i predviđala da stanovnici ne mogu širiti svoj veš ispred svojih domova kako bi se sušio.
Rast predgrađa nikako nije bio neizbežan, podstaknut ekonomskom, kulturnom i vladinom politikom. Zakon o saveznim autoputevima iz 1956.godine je doveo do stvaranja 41.000 kilometara međudržavnih puteva tokom deset godina, što je ljudima olakšalo život dalje od posla. Posleratni ekonomski procvat je značio da više ljudi može priuštiti vlasništvo nad kućama i, s opaženim propadanjem gradova u punom jeku, želeli su da te kuće budu što dalje od urbanog centra, ali ne toliko da bude nezgodno za putovanje. Šezdesete su takođe nadgledale najduži prekinut period ekonomske ekspanzije u zemlji. Ovo je pomoglo nedavno osnovanim kompanijama poput McDonalds’a (1955), Domino-a (1960) i Walmart-a (1962) da uspostave uporište u novoj američkoj prigradskoj zajednici. Osnivanje Vize (1958) je verovatno pomoglo novopronađenoj srednjoj klasi da priušti sav svoj novi luksuz.
Popularnost predgrađa je porasla u narednim decenijama. Do 2010.godine, više od polovine stanovništva SAD-a je živelo u predgrađima.
Iako su predgrađa postala popularna mesta za život, njihova masovna reputacija je navela da ljude da ih opisuju kao nepristojne, bez karaktera i bez duše. Umesto da bude polazna tačka za vlasništvo kuća, predgrađa su postala oličenje američkog komercijalizma. U 2011.godini, prvi put posle skoro sto godina, rast gradskog stanovništva je nadmašio prigradski rast. Na kraju krajeva, ovo je mesto koje je izmislilo ideju da se McDonald’s nalazi u Walmart-u.
Ali predgrađa uzvraćaju udarac. Stvaranje dinamičnih gradskih područja, privlačenje nekih od najboljih restorana u zemlji i nastavak ponude sjajnih školskih okruga i pristupačnih domova će možda biti itekako dovoljno da preokrene trend. Dok milenijalci počinju prvi put da traže domove – i dalje se otresajući posledica najnovije ekonomske krize – predgrađa izgledaju kao primamljiva opcija koja čini sve što je u njihovoj moći da privuče najnoviju generaciju kupaca kuća.
Da li su predgrađa deo Američkog sna budućnosti tek treba utvrditi, ali se ne može poreći da čine Američki san – realnim.
Izvor: Neighborhoods
COMMENTS