Chicago Glasnik pruža šansu talentovanim ljudima, poreklom sa balkanskih prostora, koji sada žive i rade širom Amerike da podele svoju priču sa našim čitaocima. Ovaj put imali smo priliku i čast da razgovaramo sa izuzetno zanimljivim gostom, Irenom Hadži- Đordević, mladom scenografkinjom iz Srbije.
Kako ste dosli na ideju da se bavite scenografijom?
Od malena sam bila okružena umetnošću i volela sam uvek da crtam i slikam najviše. Moji roditelji, a i šira porodica se bave klasičnom muzikom tako da sam prvobitno i ja bila usmerena na muziku – u mom slucaju violinu. Do duše, ja sam uvek znala da je vizuelna umetnost ono sto me najviše ispunjava, jer sam najviše sati mogla da provedem crtajući bez da primetim da vreme prolazi. Mislim da me je to kako sam odrasla jako formiralo kao ličnost, jer je nasa kuća uvek bila i sad je puna monografija o slikarima, umetnicima, dela iz književnosti od filozofa do Dostojevskog, Remarka i ostalih. Umetnost je deo moje svakodnevnice od malena, pa do danas.
Scenografija se kao ideja javila kad mi je Marko Ladjušić, profesor na Primenjenoj Akademiji u Beogradu, rekao da misli da sam je to za mene najbolje. Bio je u pravu, jer kao delatnost u
okviru vizuelnih umetnosti scenografija obuhvata mnogo toga. Od slikarstava i likovnosti pa do istraživanja perioda, karaktera, psihologije i zahteva od vas da ste znatiželjni i da vas sve
zanima. Tako da sam se opredelila da upisem odsek scenografije na Primenjenoj Akademiji u Beogradu. Tako je sve pocelo.
Kako ste se opredelili da dođete u Ameriku i podelite sa nama vaša profesionalna iskustva u Americi?
Htela sam uvek da odem na master u inostranstvo i da upoznam neko novo podneblje pre svega. Amerika je veliki centar filmske i pozoršne delatnosti, i stvarno sam zahvalna na tome
sto sam dobila priliku da dođem na studije u Čikago, Northwestern University i da počnem da gradim karijeru ovde. Imala sam sreću da nakon odbrane teze MFA iz scenografije na Northwestern University (Chicago), odmah dobijem poziv od production designer-a Shane Meador-a i radim kao art director na filmu Sand Dollar Cove, režija Frank Gerber u okviru Hallmark produkcije i pošto sam se dobro pokazala, nastavili su da me zovu. Usledili su filmovi Taking the Reins (production design Shane Meador, director Clare Neiderpruem), Next Stop Christmas (production design Heidi Seidell, director Dustin Rikert) snimljeni u Connecticat – u. Nakon ovih filmova dobila sam priliku da production design-iram dugometražni film Silent as the Grave, u režiji Brad Podowski, Dan Gremley u Chicago-u. Ovaj film je trenutno u post-produkciji i bice objavljen verovatno pre Božića 2022.
Izdvojite za nas najomiljeniji profesionalni momenat iz prošle godine?
Sve filmove koje sam radila prošle godine volim. Najlepđa sećanja su vezana za ljude sa kojima sam radila i timski duh koji je neizostavan deo ove delatnosti. Jako volim da radim u timu sa
drugim ljudima i to me ispunjava i inspiriše kreativno. Možda mi je bilo baš zanimljivo kada smo na filmu Taking the Reins, koji je snimljen u Hartfordu u Konektikatu morali da pretvorimo jedan park u centru grada da liči na Central Park u Njujorku. Uradili smo to tako sto smo dizajnirali trafiku u stilu Njujorških trafika. Trafike su inače bas tipične za Njujork i jako su retke u drugim većim gradovima u Americi, ako ih i ima. Gradonacelniku Hartforda se jako svidelo kako to izgleda i odlučio je da je zadrži. Tako da je trafika ostala u parku jedno mesec dana nakon završetka filma, ali su na kraju morali da je sklone zato što nije bila napravljena da izdrži različite vremenske prilike koje postoje u tom regionu. Eto, zanimljiva anegdota od prošle godine.
COMMENTS